Terapijski proces

3D osa terapije u simboldrami

1. osa – rad sa konfliktima
2. osa – zadovoljavanje arhaičnih potreba
3. osa – rad na razvoju kreativnosti (simbolizaciji)

Ograničena sposobnost simbolizacije posledica je razvojnog deficita. Simbolizacija pomaže u stvaranju novih simbola i projektovanju agresije na njih, kao i u introjekciji simboličkih libidinoznih objekata. Najvažnija funkcija simbolizacije je kanalisanje agresije.

U svakom konkretnom slučaju terapeut se nekako kreće kroz ovaj 3D sistem, približavajući se te jednoj, te drugoj osi.

Osnovna pozicija i seting

Osnovna terapijska pozicija i opšti terapijski seting odgovaraju psihodinamskoj psihoterapiji.

Cilj terapije je obrada istinskog konflikta i zdrav dalji razvoj ličnosti pacijenta u procesu samorefleksije. Učestalost seansi je obično jedan sat nedeljno, ali

KIP se može primenjivati i češće, i ređe. Terapija u proseku traje 25-50 sati, ali se dešava i da traje i duže, 80-100 sati. Na seansama terapeut i klijent sede jedan nasuprot drugom. Mnogi pacijenti leže dok traje faza imaginacije kako bi se bolje opustili, dok je pojedincima neprijatno da leže. Zbog toga je neophodno razgovarati o prednostima i manama ovih varijanti, kako bi se osiguralo da se dotični pacijent oseća ugodno na KIP terapiji.

Terapijska sesija započinje razgovorom, kako bi se procenilo trenutno stanje pacijenta pre nego što se pacijentu dozvoli da pređe na imaginacije. Seansa se takođe i završava razgovorom, pre nego što se pacijent pusti, i tom prilikom ga pitamo kako se oseća u datom trenutku i šta je ostalo od slika. Trajanje imaginacija može varirati (otprilike od 10 do 40 minuta, najmanje 15-25 minuta) i one se mogu sprovoditi sa različitom učestalošću (otprilike pri svakom drugom ili trećem susretu ili samo povremeno), u zavisnosti od funkcije koju imaju u terapijskom procesu. O ovim razlikama će se govoriti kasnije u tekstu.

Metoda

Tehnika primene metode vođene afektivne, katatimne imaginacije je jednostavna. Pacijent leži na kauču. Spoljni stimulusi se minimizuju. Soba treba da bude tiha, a svetla prigušena. Zatim se od njega traži da se opusti. Preporučljivo je uputiti pacijentu nekoliko verbalnih sugestija koje će pomoći da se opuštanje produbi. Zatim se počinje sa prvim standardnim motivom, livadom. Od pacijenta se traži da zamisli livadu, bilo koju livadu koja mu padne na pamet. Ne daju se dodatni komentari. Sve ostaje što je moguće otvorenije i nestrukturisanije, tako da pacijent može stvoriti sopstvenu sliku livade sa odgovarajućim kvalitetom osećaja. Terapeut nežno insistira na tome da pacijent detaljno opiše slike i osećanja u vezi sa njima. Terapeut je, takoreći, uvek pratilac pacijenta u njegovom svetu slika.

Kako KIP koristi proces projekcije u terapeutske svrhe?

Neodređena sugestija koju predlaže terapeut, kao što je motiv livade, služi kao jezgro oko kojeg se fantazija pacijenta kristališe. Kasnije, kada pacijent razvije temu livade, ona će služiti kao pozornica ili ekran na koji će se projektovati druge aktivnosti.

Važno je shvatiti da kada je pacijent u ovom stanju indukovanog opuštanja, um funkcioniše drugačije nego u situacijama budne svesti. Tokom KIP terapije, stanje svesti pacijenta je slično onom koje se javlja u meditativnim stanjima. Često nas iznenadi kada pacijent počne uzbuđeno da opisuje jarke boje i detaljne oblike koji se doživljavaju kao delovi potpuno novog sveta.

Pacijentu se paradoksalno čini da živi u ovom svetu fantazije, dok istovremeno zna da to radi sa svojim terapeutom u svrhu lečenja. Upravo je to iskustvo “kvazirealnosti” sa pratećim osećanjima i povezanim afektima, koje se dešava u stanju izmenjene svesti, ono što zovemo “katatimnom imaginacijom”.

Ovo pojačavanje emocija je najvažnija komponenta terapijskog procesa. To se nikako ne može objasniti isključivo kao abreakcija.

Početak KIP terapije

Terapeut će prvo pokušati da dobije pregled stvarne životne situacije i istorije slučaja, a zatim će proceniti strukturni nivo, dominantni konflikt i njihove međusobne veze prema kriterijumima OKPL. Takođe je važno pažljivo ispitivanje resursa, kao i spoljnih i unutrašnjih ciljeva pacijenta. Terapeut takođe može da testira podobnost pacijenta za KIP terapiju u okviru ove početne dijagnostičke procedure.

U tom cilju, terapeut izvodi kratku vežbu maštanja na javi za većinu pacijenata, takozvani “cvetni test”. Traži od pacijenta da izvede kratku vežbu, naime da se opusti, zatim da zatvori oči i zamisli cvet koji se pojavljuje pred njegovim zatvorenim očima. Pacijent treba da opiše cvet, a terapeut postavlja pitanja zahvaljujući kojima slika postaje konkretnija i dobija jasniji oblik. Nakon takve imaginacije, pacijenti su često iznenađeni kada shvate da cvet ima neke veze sa njima samima.

Postoje veliki i mali cvetovi, blistavi i neupadljivi, cvetovi sa čvrstim ili mekim stabljikama kojima je potrebna podrška, ukorenjeni i iščupani, bujni i uvenuli, pojedinačni ili rastući u vidu busena. Izbor vrste cveta iz čitavog niza mogućnosti nije slučajnost.

Pored utisaka akumuliranih u toku dana, unutrašnji afinitet određuje strukturne karakteristike cveta. Kada je pacijent u stanju da primeni cvet na sebe i svoju stvarnu situaciju, princip simbolizacije (koji KIP koristi) postaje jasan. Na taj način će biti motivisan za dalji rad sa slikama. Tada je moguće isplanirati rad sa njim kao deo terapijskog setinga.

Maštanje na javi u trajanju od 15-25 minuta može se praktikovati svake druge ili treće seanse kako bi se razjasnila unutrašnja situacija pacijenta. Pacijent može ležati tokom GAI ili sedeti u fotelji. Samo je važno da se opusti i usredsredi na svoje unutrašnje slike.

Primer

Žena, građevinski inženjer, stara oko trideset godina, kompetentna u svom poslu, zdepaste građe, koja je do sada izbegavala lične i erotske kontakte sa muškarcima i koja se obratila pedesetogodišnjem terapeutu-muškarcu, mora da zamisli cvet tokom svoje treće seanse.

Pojavljuje se ogroman suncokret koji izgleda kao da je naslikan. Cvet ima dugu, debelu stabljiku i upadljivo male latice koje izgledaju nesrazmerno. Cvet kao da visi u vazduhu. Slika se zatim menja u malu, s ljubavlju negovanu baštu okruženu džunglom. Graciozna biljka stoji u tamnosmeđoj rastresitoj zemlji na obrađenom kvadratu. Takođe je u pitanju suncokret, pupoljak sa tankom stabljikom.

Pacijentkinja se penje preko niske ograde i dodiruje biljku. Na dodir je nežna i savitljiva. Treba biti veoma oprezan da se cvet ne bi otkinuo usled dodira. Pacijentkinja oseća meke dlačice na stabljici, listovi su grubi i hladni. Ona voli taj cvet i volela bi da on nastavi tamo da stoji. Pozitivno je dirnuta na kraju ove imaginacije.

Slika prilično dobro odražava životnu situaciju i terapijska očekivanja pacijentkinje. Njena poslovna persona deluje stabilno, ali to je samo slika koja se vijuga na vetru. Nije uzemljena. Pravi, s ljubavlju negovani unutrašnji cvet je veoma nežan i sličan je pupoljku, još netaknut i nevin. Pacijentkinja se plaši da je kontakt može povrediti, tj. cvet se može otkinuti i tada više neće moći da cveta. Neprohodna džungla oko malog, negovanog, ograđenog cveta može biti metafora nepoznatih divljih nagona. Pacijentkinja signalizira terapeutu svoj strah i nadu da će cvet biti pažljivo negovana tokom terapije i da joj to može produžiti život.