Автор: Nastja
Terapijski proces u simboldrami
Terapijski proces u Simboldrami (KiP-u)
Terapijski proces
3D osa terapije u simboldrami
- osa – rad sa konfliktima
- osa – zadovoljavanje arhaičnih potreba
- osa – rad na razvoju kreativnosti (simbolizaciji)
Ograničena sposobnost simbolizacije posledica je razvojnog deficita. Simbolizacija pomaže u stvaranju novih simbola i projektovanju agresije na njih, kao i u introjekciji simboličkih libidinoznih objekata. Najvažnija funkcija simbolizacije je kanalisanje agresije.
U svakom konkretnom slučaju terapeut se nekako kreće kroz ovaj 3D sistem, približavajući se te jednoj, te drugoj osi.
Osnovna pozicija i seting
Osnovna terapijska pozicija i opšti terapijski seting odgovaraju psihodinamskoj psihoterapiji.
Cilj terapije je obrada istinskog konflikta i zdrav dalji razvoj ličnosti pacijenta u procesu samorefleksije. Učestalost seansi je obično jedan sat nedeljno, ali
KIP se može primenjivati i češće, i ređe. Terapija u proseku traje 25-50 sati, ali se dešava i da traje i duže, 80-100 sati. Na seansama terapeut i klijent sede jedan nasuprot drugom. Mnogi pacijenti leže dok traje faza imaginacije kako bi se bolje opustili, dok je pojedincima neprijatno da leže. Zbog toga je neophodno razgovarati o prednostima i manama ovih varijanti, kako bi se osiguralo da se dotični pacijent oseća ugodno na KIP terapiji.
Terapijska sesija započinje razgovorom, kako bi se procenilo trenutno stanje pacijenta pre nego što se pacijentu dozvoli da pređe na imaginacije. Seansa se takođe i završava razgovorom, pre nego što se pacijent pusti, i tom prilikom ga pitamo kako se oseća u datom trenutku i šta je ostalo od slika. Trajanje imaginacija može varirati (otprilike od 10 do 40 minuta, najmanje 15-25 minuta) i one se mogu sprovoditi sa različitom učestalošću (otprilike pri svakom drugom ili trećem susretu ili samo povremeno), u zavisnosti od funkcije koju imaju u terapijskom procesu. O ovim razlikama će se govoriti kasnije u tekstu.
Metoda
Tehnika primene metode vođene afektivne, katatimne imaginacije je jednostavna. Pacijent leži na kauču. Spoljni stimulusi se minimizuju. Soba treba da bude tiha, a svetla prigušena. Zatim se od njega traži da se opusti. Preporučljivo je uputiti pacijentu nekoliko verbalnih sugestija koje će pomoći da se opuštanje produbi. Zatim se počinje sa prvim standardnim motivom, livadom. Od pacijenta se traži da zamisli livadu, bilo koju livadu koja mu padne na pamet. Ne daju se dodatni komentari. Sve ostaje što je moguće otvorenije i nestrukturisanije, tako da pacijent može stvoriti sopstvenu sliku livade sa odgovarajućim kvalitetom osećaja. Terapeut nežno insistira na tome da pacijent detaljno opiše slike i osećanja u vezi sa njima. Terapeut je, takoreći, uvek pratilac pacijenta u njegovom svetu slika.
Kako KIP koristi proces projekcije u terapeutske svrhe?
Neodređena sugestija koju predlaže terapeut, kao što je motiv livade, služi kao jezgro oko kojeg se fantazija pacijenta kristališe. Kasnije, kada pacijent razvije temu livade, ona će služiti kao pozornica ili ekran na koji će se projektovati druge aktivnosti.
Važno je shvatiti da kada je pacijent u ovom stanju indukovanog opuštanja, um funkcioniše drugačije nego u situacijama budne svesti. Tokom KIP terapije, stanje svesti pacijenta je slično onom koje se javlja u meditativnim stanjima. Često nas iznenadi kada pacijent počne uzbuđeno da opisuje jarke boje i detaljne oblike koji se doživljavaju kao delovi potpuno novog sveta.
Pacijentu se paradoksalno čini da živi u ovom svetu fantazije, dok istovremeno zna da to radi sa svojim terapeutom u svrhu lečenja. Upravo je to iskustvo “kvazirealnosti” sa pratećim osećanjima i povezanim afektima, koje se dešava u stanju izmenjene svesti, ono što zovemo “katatimnom imaginacijom”.
Ovo pojačavanje emocija je najvažnija komponenta terapijskog procesa. To se nikako ne može objasniti isključivo kao abreakcija.
Početak KIP terapije
Terapeut će prvo pokušati da dobije pregled stvarne životne situacije i istorije slučaja, a zatim će proceniti strukturni nivo, dominantni konflikt i njihove međusobne veze prema kriterijumima OKPL. Takođe je važno pažljivo ispitivanje resursa, kao i spoljnih i unutrašnjih ciljeva pacijenta. Terapeut takođe može da testira podobnost pacijenta za KIP terapiju u okviru ove početne dijagnostičke procedure.
U tom cilju, terapeut izvodi kratku vežbu maštanja na javi za većinu pacijenata, takozvani “cvetni test”. Traži od pacijenta da izvede kratku vežbu, naime da se opusti, zatim da zatvori oči i zamisli cvet koji se pojavljuje pred njegovim zatvorenim očima. Pacijent treba da opiše cvet, a terapeut postavlja pitanja zahvaljujući kojima slika postaje konkretnija i dobija jasniji oblik. Nakon takve imaginacije, pacijenti su često iznenađeni kada shvate da cvet ima neke veze sa njima samima.
Postoje veliki i mali cvetovi, blistavi i neupadljivi, cvetovi sa čvrstim ili mekim stabljikama kojima je potrebna podrška, ukorenjeni i iščupani, bujni i uvenuli, pojedinačni ili rastući u vidu busena. Izbor vrste cveta iz čitavog niza mogućnosti nije slučajnost.
Pored utisaka akumuliranih u toku dana, unutrašnji afinitet određuje strukturne karakteristike cveta. Kada je pacijent u stanju da primeni cvet na sebe i svoju stvarnu situaciju, princip simbolizacije (koji KIP koristi) postaje jasan. Na taj način će biti motivisan za dalji rad sa slikama. Tada je moguće isplanirati rad sa njim kao deo terapijskog setinga.
Maštanje na javi u trajanju od 15-25 minuta može se praktikovati svake druge ili treće seanse kako bi se razjasnila unutrašnja situacija pacijenta. Pacijent može ležati tokom GAI ili sedeti u fotelji. Samo je važno da se opusti i usredsredi na svoje unutrašnje slike.
Primer
Žena, građevinski inženjer, stara oko trideset godina, kompetentna u svom poslu, zdepaste građe, koja je do sada izbegavala lične i erotske kontakte sa muškarcima i koja se obratila pedesetogodišnjem terapeutu-muškarcu, mora da zamisli cvet tokom svoje treće seanse.
Pojavljuje se ogroman suncokret koji izgleda kao da je naslikan. Cvet ima dugu, debelu stabljiku i upadljivo male latice koje izgledaju nesrazmerno. Cvet kao da visi u vazduhu. Slika se zatim menja u malu, s ljubavlju negovanu baštu okruženu džunglom. Graciozna biljka stoji u tamnosmeđoj rastresitoj zemlji na obrađenom kvadratu. Takođe je u pitanju suncokret, pupoljak sa tankom stabljikom.
Pacijentkinja se penje preko niske ograde i dodiruje biljku. Na dodir je nežna i savitljiva. Treba biti veoma oprezan da se cvet ne bi otkinuo usled dodira. Pacijentkinja oseća meke dlačice na stabljici, listovi su grubi i hladni. Ona voli taj cvet i volela bi da on nastavi tamo da stoji. Pozitivno je dirnuta na kraju ove imaginacije.
Slika prilično dobro odražava životnu situaciju i terapijska očekivanja pacijentkinje. Njena poslovna persona deluje stabilno, ali to je samo slika koja se vijuga na vetru. Nije uzemljena. Pravi, s ljubavlju negovani unutrašnji cvet je veoma nežan i sličan je pupoljku, još netaknut i nevin. Pacijentkinja se plaši da je kontakt može povrediti, tj. cvet se može otkinuti i tada više neće moći da cveta. Neprohodna džungla oko malog, negovanog, ograđenog cveta može biti metafora nepoznatih divljih nagona. Pacijentkinja signalizira terapeutu svoj strah i nadu da će cvet biti pažljivo negovana tokom terapije i da joj to može produžiti život.
O Simboldrami (KIP)
Simboldrama "KIP"
Katatimno-imaginativna psihoterapija (KIP), „metoda budnih snova“,je priznata psihodinamska terapijska metoda koju je uveo Hanscarl Leuner pod nazivom „Katathimes bilderleben“, koja se stalno dalje razvija i koristi se kao dio dubinske psihološke terapije.
U Rusiji je poznatija pod sinonimom Simboldrama, u italiji se zove vissuto imaginativo catatimico (vic), na francuskom se zove psichotherapie d’imagination catathimikue (pic). U engleskom govornom području psihoterapija sanjarenja je od samog početka uvedena pod terminom vođene afektivne slike (gai).
Simboldrama, stavlja simbolički element, sliku, u prvi plan. Kao i svaka metoda psihoanalitičke psihoterapije, KiP prepoznaje nesvesnu dinamiku i radi sa transferom, kontratransferom i otporom. Nesvesnu motivaciju, sukobe i odbrambene mehanizme iznosi na videlo koristeći “unutrašnje slike” i bavi se ovim nesvesnim pitanjima. Slika je simbolički odraz unutrašnjeg sveta osobe.
Simbol vrši posredničku funkciju između nesvesnih procesa, afekta, želja i sukoba i svesnog iskustva. Tokom prezentacije slike, pred mentalnim pogledom klijenta odvija se scena na kojoj se u simboličkom obliku reflektuju unutrašnji sukobi, emocionalni deficiti, aspekti objektnih odnosa. Rad sa slikom, u pratnji psihoterapeuta, omogućava da se popune rani emocionalni deficiti, da se pronađu načini za rešavanje unutrašnjih sukoba. Na slikama, manifestacije transfera i otpora postaju uočljivije. Od velikog značaja u katatimijsko-imaginativnoj psihoterapiji je naknadni psihoanalitički razgovor i proučavanje.
Efekti simboldrame (Kip-a)
Razjašnjavanje i rešavanje sukoba je prvi efekat ove terapije. Istovremeno se odvijaju i drugi procesi koji su pokazali svoj terapijski značaj. Drugi efekat je popunjavanje afektivnih rupa: u okviru kontrolisane regresije u službi ega (koja se postiže opuštanjem i puštanjem slika da proističu iz sebe), prema Balintu, potisnuti impulsi mogu isplivati iz primarnog narcisoidnog, oralnog, analnog ili edipalnog područja, do kojih se inače retko dolazi, i mogu biti zadovoljeni imaginativnim izvršavanjem radnji. I konačno, treći efekat je spontano oslobađanje kreativnosti na nivou mašte, što dovodi do širenja strukture ega.
Klijenti sami pronalaze nova kreativna rešenja za problemske situacije i isprobavaju nove načine za sticanje iskustva.
Imaginacija vs. Vizualizacija
Ovde ćemo karakteristike KiP terapije su navedene kako bi se ovaj metod razgraničio od drugih metoda koje takođe rade sa imaginacijom:
Imaginacija nije isto što i vizualizacija. Vizualizacije su usmeravane fantazije koje nastaju voljom subjekta i igraju veliku ulogu u hipnoterapiji (Bolcs 1997; Revenstorf 1985). Optičke fantazije i verbalna komunikacija su u ovom slučaju podsticane od strane terapeuta. Kod vizualizacija ne dolazi do senzacija u drugim čulnim modalitetima niti do kakvih postupaka, za razliku od imaginacije “katatima”, u kojoj se doživljavaju nehotične senzacije u različitim čulnim modalitetima.
KiP radi u psihodinamskom teorijskom okviru, koristeći kontakt sa identifikovanim simbolima.
Simboli se shvataju kao prikaz unutrašnjih objektnih odnosa.
Koriste se mogućnosti za rešavanje problema i eksperimentisanje, ali ti procesi treba da se odvijaju pojedinačno i kreativno, umesto da se planiraju sistematski i realistično. Time se KiP razlikuje od bihejvioralne terapije, koja, na primer, gradi hijerarhiju stimulacije pomoću sistematske desenzibilizacije, a zatim u opuštenom ambijentu vrši postepenu konfrontaciju. U KiP-u, terapeut pruža odgovarajući stepen stimulacije u toku procesa imaginacije koji se spontano razvija i pretvara u simbole.
Princip razgovora, koji se ogleda u stalnom kontaktu terapeuta sa pacijentom, podršci i stimulaciji, razlikuje KiP od naprednog nivoa autogenog treninga i aktivne imaginacije prema K.G. Jungu.
Katatimna hidroterapija
Katatimna hidroterapija
“Katatimna hidroterapija” predstavlja kraću formu edukacije proistekle iz katatimno-imaginativne psihoterapije (simboldrame). Koncipirana je kao intenzivan trening korišćenja simboldramskih „motiva vode“ (motivi koji sadrže izvore vode – potok, more, vodopad, jezero i sl.) i tehnika opuštanja za rad sa psihosomatskim problemima.
Istaknuti su motivi za rad sa različitim problemima: depresija, psihosomatika, narcistički poremećaji, problemi identiteta, problemi seksualne sfere i td.
Motivi vode
Jedan od najmoćnijih tipova motiva su motivi koji sadrže prirodne izvore vode: potok, more, jezero, vodopad itd. Zabeleženi su brojni slučajevi kada su pojedinačne seanse korišćenjem ovih motiva dovele do rešavanja dugotrajnih psihosomatskih problema.
Motivi vode su takođe od velike pomoći u stanju emocionalnog sagorevanja i kriznih psihičkih stanja, kada je poremećen tok mentalnih procesa.
Na primer, motiv „Potok“, kao simbolična reprezentacija toka mentalnih procesa, pomaže da se uskladi njihov tok: da se ubrza u depresiji, uspori u hipomaničnim stanjima i normalizuje u slučaju opsesije ili autoagresivne tendencije.
Upotreba vode
“Sve dok pacijent doživljava vodu kao prijatnu — bilo da je na izvoru, u blizini potoka, pored reke, u termalnom kupatilu u banji ili u moru — upotreba vode često može imati neočekivano dobar efekat.
Raspolažemo brojnim opisima zapaženih psihoterapija u kojima je kupanje ili primena vode na delovima tela pogođenim na bilo koji način ili na mestima gde se osećaju bolovi imala iznenađujuće dobar efekat, a pre svega u slučaju psihosomatskih simptoma.
Ova nezavisno izvedena zapažanja o efektu vode zamišljane u slikama, u prvi mah teško mogu izgledati verodostojno. Ljudi su skloni da takve metode svrstavaju u domen magije.
Teorijsko obrazloženje možemo temeljiti na znanjima o gore pomenutom primarnom procesu prema S. Frojdu. Pri tome se ne radi samo o tipičnim simptomima konverzije kod pacijenata sa histrioničnom strukturom ličnosti, koji obično na to reaguju, već i o nesumnjivo psihosomatskim simptomima koji ostaju otporni na druge tretmane (ne podležu njihovom uticaju).”
Primeri primene katatimme hidroterapije:
Pomoć kod hipertireoze
Ovaj slučaj je sa H. Leunerom podelio jedan terapeut koji radi u klinički orijentisanom sanatorijumu.
Slučajevi hipertireoze (prekomerne funkcije štitne žlezde) su česti. Rekao je sledeće:
“Došla je tridesetogodišnja pacijentkinja kojoj je rečeno da je lečenje kod nas njena poslednja šansa, inače će morati da bude prebačena u kliniku za neurološke bolesti. Mnogo je plakala, imala je neprijatne senzacije u predelu srca, nije mogla ni da se podigne u krevetu. Ispitivanja nisu pokazala nikakve organske poremećaje na srcu, stanje je očigledno imalo psihogenu prirodu. Simptomatika je bila prisutna već 5 meseci, a pacijentkinja je bila nefunkcionalna. Na tireostatski tretman nije reagovala.
Kao i kod većine pacijenata, prvo sam sa njom probao autogeni trening. Ali ni to nije dalo rezultate. Onda sam probao simboldramu. Zamolio sam je, pre svega, da zamisli izvor i more. Uvek je bila spremna da uđe u more, jer je u stvarnom životu takođe veoma volela da pliva, te se i ovog puta u svojoj mašti veselo praćakala u moru. Posle 20 minuta morao sam da je prekinem. Nakon toga je u svakom slučaju imala osećaj da se kupala. Voda je na nju uvek ostavljala najjači utisak. Od tog trenutka više nikada nisam razgovarao s njom o tome, već sam joj samo redovno davao priliku da to doživi, što je ona činila sa očiglednim zadovoljstvom bez dodatnih pitanja.
Pacijentkinja nije u tome videla ništa smešno, ozbiljno je shvatala čak i smešne situacije. Nakon 6 seansi njeno stanje se znatno poboljšalo, počela je da dobija na kilaži i snazi. Posle 8 dana posetio ju je suprug.
Ako ranije pacijentkinja nije mogla sama da ustane iz kreveta ili ode u toalet, ovog puta je otišla sa suprugom u šetnju. Uskoro je otputovala sa njim na planinu da se odmori. Farmakoterapija je, po svemu sudeći, takođe počela da deluje.
Hirurg koji je trebalo da je operiše odustao je od te namere, a ja sam mogao da joj ponudim tireostatski tretman.”
Komentar. Da smo znali u kojoj meri je osnovni metabolizam bio poremećen, mogli bismo preciznije da govorimo o razmeri organskog poremećaja. Na osnovu zapanjujućeg poboljšanja i opisane simptomatike, moglo bi se reći da su se ovde psihogene pojave slojevito nadgradile na organske poremećaje.
Treba ukratko pomenuti tri slučaja koje je opisao A. Pszivij. Svoje pacijentkinje je posmatrao dugi niz godina.
U prvom slučaju govorimo o jednoj ženi staroj preko 70 godina. Patila je od teške opšte hiperhidroze (pojačano znojenje). Nijedan tretman, uključujući dermatološki, nije dao rezultate.
Prekomerno znojenje uzrokovalo je da pacijent nekoliko puta dnevno menja veš. Ovaj simptom ju je jako iscrpeo.
Od mučnog simptoma munjevito je izbavilo nekoliko seansi katatimno-imaginativne terapije sa proživljavanjem scena kupanja koje su se zaista dogodile u stvarnom životu, gde se nakon veridbe sa svojim izabranikom kupala zajedno sa njim.
Drugi slučaj odnosio se na studentkinju koja je koristila opijate i tablete i patila od depresivnog poremećaja, i čija je funkcionalnost u svakodnevnom životu bila ozbiljno ugrožena.
Uporedo sa zamišljanjem odgovarajućih scena kupanja po metodi katatimno-imaginativne terapije, održano je i nekoliko psihoterapijskih razgovora sa njom. Pacijentkinja je nakon toga prestala da koristi opijate, značajno je povratila radnu sposobnost, položila ispit i uspela da dobije odgovarajući posao u struci.
U trećem slučaju reč je o devetogodišnjoj devojčici sa recidivima urtikarije, koja se pojavila više od godinu dana pre terapije. Od toga je patila i njena majka. Sa njima je sprovedeno nekoliko seansi katatimno-imaginativne terapije sa zamišljanjem scena kupanja i razgovarano je o konfliktima koji su identifikovani u procesu imaginacije. Nakon nekoliko kratkih recidiva, kožna bolest je potpuno nestala (3 godine praćenja)
Spektar primena
Uspešno se koristi u psihološkom savetovanju, u kratkotrajnoj i produženoj psihoterapiji, u koučingu.
Takođe je efikasna u radu sa decom, adolescentima i odraslima; koristi se u individualnom, grupnom obliku, u radu sa porodicama i parovima.
Katatimne slike
Katatimne slike
Šta je Katatimina slika?
Grčka reč «katatim» znači «prema osećanjima, prema duši». Tokom terapije, u prikazanim scenama simbolično se pojavljuju osećanja, stavovi i uverenja, kao i navike ponašanja i sukobi u odnosima. U drugom koraku, oni se onda mogu osvestiti i obraditi.
Terapeutski rad sa imaginacijom je duboko psihološki zasnovan proces koji posebno služi za rešavanje sukoba i mobilizaciju unutrašnjih resursa.
Procedura katatimne imaginativne psihoterapije (KIP)
Tretmani se uobičajeno odvijaju na sledeći način:
Nakon kratke faze relaksacije, dobijate motiv čija je simbolika pogodna za imaginativno obrađivanje aktuelne teme. Verbalno opisujete ono što vam se prikazuje pred unutrašnjim okom.Terapeut vas prati u dijalogu, ohrabruje da bolje pogledate, podržava vas u konfliktima i ohrabruje da isprobate nove opcije ponašanja i iskustva u vezi.
Sva vaša čula su adresirana i aktivirana.
Nakon KIP terapije…
Posle terapijske sesije, poradite na onome što ste iskusili kod kuće tako što ćete ponovo slikati unutrašnje slike. Na ovaj način se unutrašnji proces stimulisan maštom nastavlja između sesija terapije. U sledećoj sesiji ono što je doživljeno u mašti obogaćuje se aktuelnim idejama i povezuje sa događajima u životnoj priči.
Katatimske slike – oblasti primene:
Uobičajeni razlozi za korišćenje KIP-a uključuju:
- stresna/traumatska iskustva
- PTSP (posttraumatski stresni poremećaj)
- lični sukobi i krize
- tugovanje/gubitak
- strahovi
- depresija
- sagorevanje (burnout sindrom)
- nezdravi obrasci ponašanja
da - ojačavanje i razvoj sopstvenih veština i resurse
- razvoj ličnosti
- KIP je podjednako pogodan kao individualna i grupna terapija, kao i za rad sa decom i mladima.
Istorijat simboldrame
Istorijat simboldrame
Katatimno-imaginativna psihoterapija (KIP) koristi proces imaginacije kao sredstvo promene i isceljenja.
To je povezuje sa veoma drevnim i široko rasprostranjenim tradicijama isceljenja, jer se ljudska sposobnost da izrazi situaciju kroz slike i da razume nov pristup problemu pomoću slika i metafora od davnina koristila u svim poznatim šamanskim ritualima, u kojima su isceljujuće slike uvek igrale centralnu ulogu.
Značaj snova bio je poznat još u Drevnom Egiptu (starozavetna priča o faraonovom snu o debeloj i mršavoj stoci, koji je Josif uspeo da protumači). Isceljujući san i obrada sadržaja tog sna takođe su igrali centralnu ulogu u grčkom Epidaurusu. U srednjem veku, oko 1550. godine, u okviru svog programa duhovnih osamljivanja Ignasio de Lojola je razvio metod duhovnog isceljenja i razvoja zasnovan na slikama.
Upotreba hipnagoških slika u psihoterapiji ima dugu istoriju.
* Prvi put je registrovana u čuvenom slučaju Ane O. u studijama histerije Brojera i Frojda 1895. godine (1).
* Psihoanaliza se u svojim začecima početkom 20. veka bavila mogućnošću tumačenja i terapijske upotrebe snova (Frojd, tumačenje snova), ali se slabo bavila drugim procesima imaginacije. Stoga je ostala na nivou epizodnih otkrića.
* Psihoanalitičar Silberer eksperimentisao je oko 1909. godine sa namerno isprovociranim snovima na pragu između sna i budnosti i utvrdio da ovi snovi sadrže prigodne simboličke izraze prethodno doživljene emocionalne napetosti i različitih raspoloženja.
* Bečki psihijatar Frank je 1913. godine ponovio ispitivanje spontane pojave hipnagoških vizija u stanju duboke relaksacije. Svoju tehniku je nazvao “katarzičnom metodom” (2), koristeći Brojerov stari izraz.
* K.G. Jung je preporučivao svojim pacijentima da se putem imaginacije povežu sa svojom podsvešću kada su kod kuće. Ovaj proces je nazivao “aktivnom imaginacijom” (1916).
* 1922. godine poznati nemački psihijatar Krečmer (3) predložio je novi opis ovog fenomena. Nazvao je ove unutrašnje vizije “Bildstreifendenken”, što znači razmišljanje u obliku filma. Pokazao je koliko su one blisko povezane sa procesom snova koji je proučavao Frojd.
* I.H. Šulc je 1932. godine otkrio da se spontano zamišljanje boja i slika dešava u stanju duboke relaksacije prilikom autogenog treninga. K. Hapih je 1932. godine opisao kako je pacijente uvodio u stanje blage relaksacije, predlagao im da zamišljaju motive, a zatim ih verbalno podržavao tokom njihovog maštanja.
Lojner je započeo svoj rad oslanjajući se na ove ideje 1948. godine, u svojoj dvadeset devetoj godini. Činilo mu se da nivoi “imaginativne svesti” imaju ogromnu terapijsku moć. Počeo je sistematski da istražuje zakonitosti ovih nivoa svesti, omogućavajući zdravim i neurotičnim pacijentima da zamišljaju motive u eksperimentalno promenljivim uslovima. Želeo je da otkrije da li je maštanje na javi tačan i ponovljiv odraz stanja unutrašnje duše i da li se na njega može terapijski uticati.
Objavio rezultate svojih istraživanja 1955. godine u radu “Eksperimentalna vođena imaginacija kao klinička metoda psihoterapije”. Opisao je proceduru rada u istom obliku koji se i danas koristi i dao dobre tehničke smernice o tome kako se nositi sa poteškoćama koje mogu nastati u procesu imaginacije. U ovom radu su opisani mnogi motivi koji su kasnije prihvaćeni kao “standardni” (livada, potok, planina, kuća, vlastito ime, značajna osoba(osobe), autostopiranje, rupa u blatu, ulaz u pećinu) i eksperimentalnim putem su utvrđeni važni temelji terapijske efikasnosti.
Na primer, Lojner je otkrio slike koje su se redovno javljale kod ponovnog zamišljanja istog motiva i izgledale su kao izraz specifičnog problema sudeći po njihovoj simbolici (takozvane “fiksne slike”). Kada je ispitaniku objašnjena simbolika slika, a zatim mu predloženo da ponovo zamisli motiv, nastala je nova slika (takozvani “fenomen transformacije”), ali tek nakon što je data verodostojna interpretacija.
Namerno date lažne interpretacije nisu izazivale nikakve promene. Na slike se takođe nije moglo uticati hipnotičkom sugestijom. Očigledno nisu zavisile od volje subjekta, jer se nisu mogle namerno proizvesti niti namerno izbeći. Svaka osoba je mogla da stvori isključivo svoj tip slike.
“Na osnovu opsežnog kliničkog iskustva, psihoanalitičke obuke i istraživanja koja je sprovodila moja grupa i drugi zainteresovani terapeuti u proteklih 18 godina, formulisao sam i precizno opisao osetljiv sistem psihoterapije koji može pružiti psihodinamski materijal potreban za istinsku dubinsku psihoterapiju. Ova terapija može za kratko vreme ublažiti akutni neurotični poremećaj (10). Hronični slučajevi mogu se izlečiti za mnogo manje vremena nego što je obično potrebno za psihoanalizu. Poremećaji koji traju i do 15 godina uspešno su lečeni (11-13). Povoljni rezultati dobijeni pomoću ove metode bili su stabilni u narednom periodu praćenja i do 6 godina. Terapija je u proseku trajala 40 sati, a raspon je bio od 1 do 160 sati. Metoda je dizajnirana da se primenjuje korak po korak, tako da čak i polaznici koji još nisu završili obuku mogu ostvariti dobre rezultate pod supervizijom. Uprkos širokoj upotrebi i efikasnosti kod različitih poremećaja, otkrio sam da metoda ne pomaže kod psihoza i bolesti zavisnosti.”
Lojner je 1955. godine objavio rad pod nazivom “Konfrontacija simbola – neinterpretabilna procedura u psihoterapiji”, a 1957. godine još jedan rad — “Simboldrama – aktivna neanalitička procedura u psihoterapiji”.
U oba ova eseja opisao je osnovne koncepte efikasne terapijske upotrebe simboličkih figura: Lojner je stimulisao zamišljanje drevnih simbola, predlažući pacijentima da zamisle i neko vreme posmatraju rupu u blatu ili ulaz u pećinu, a zatim bi im predložio da zamisle da nešto izlazi iz te rupe ili pećine. Ove slike su često izazivale izraženu anksioznost kod ispitanika. Lojner je govorio o “džinovskom bauku” koji se povremeno pojavljivao. U nastavku je zahtevao od ispitanika da, uprkos svom strahu, posmatraju ta stvorenja, a zatim ih detaljno opisuju. Nakon najviše trideset minuta, stvorenja su postajala znatno prijateljskije nastrojena i/ili slabija. Zatim je ohrabrivao ispitanike da se polako približe stvorenju i, ako je moguće, da ga pomaze. Lojner je ovu seriju događaja tumačio kao pronalaženje važnih simbola za katarzični odliv afektivnog uzbuđenja i asimilaciju odbačenih kompleksa i pretpostavljao je da bi terapija mogla da se skrati zahvaljujući ovoj seriji događaja.
Upoznavajući se sa različitim terapijskim “principima usmeravanja”, 1957. godine razradio je ovu tehniku konfrontacije koju je nazvao “simboldrama”.
Dao je smernice o “uništavanju i smanjenju”, “hranjenju i obogaćivanju” (na primer, hranjenjem životinja), “pomirenju i prihvatanju” (na primer, pomoću maženja), “povezivanju i pridruživanju” (istovremenim otapanjem ili izjedanjem čitave slike), kao i upotrebi “tečnosti sa magijskim uticajem” (posebno krvi, sperme, vina, otrova, ali i vode) i pomoćnika u vidu “unutrašnjih vođa” (poznatih i prijateljski nastrojenih simboličnih bića). Ovde se jasno vidi velika sličnost sa jungovskom psihologijom i svetom bajki i mitova.
Lojner je svoje ideje za rad sa simbolima crpeo iz ovih izvora. Koristeći ove smernice, terapeut je kroz stimulaciju i navođenje mogao izazvati neverovatne transformacije simbola. Ove transformacije su direktno vodile ka ozdravljenju, dok obično reprodukovanje sećanja na teške situacije u mašti nije donosilo nikakve promene. Slike su očigledno odražavale psihološku situaciju, a njihove transformacije mogle su se postići na dva načina — tako što bi ispitanik doneo novu odluku nakon dobijanja jasne interpretacije, ili drugim ponašanjem ispitanika koje bi terapeut predložio na simboličkom nivou.
Lojner je naglašavao da suočavanje sa simbolima zahteva iskusnog terapeuta, jer se mogu očekivati iznenađenja. Njegove procedure deluju zapanjujuće smelo, posebno imajući u vidu koliko je današnjih saznanja u to vreme bilo nepoznato. Uspešno prevazilaženje uznemirujućih situacija uz pažljivu terapijsku pratnju danas je uobičajena praksa, ali ona nije postojala sredinom 1950-ih, jer su prvi radovi Skinera, Volpea i Ajzenka tek tada bili objavljeni.
Uobičajena pozicija za terapiju tog vremena bio je princip slobodno lebdeće pažnje. Ali, nakon nacističkog ludila i rata, mnogo toga je trebalo “prosejati”, tradicionalni stavovi više nisu bili neupitni, valjalo je izgraditi nove orijentire.
Razumevanje simbolike slika produbljeno je u radu “Pejzažne slike kao metafora dinamičkih struktura”, objavljenom 1959. godine. Lojner je opisao fundamentalne dijagnostičke strukturne karakteristike pejzažne panorame koje razlikuju neurotičare od normalnih pojedinaca (jednoličnost, negostoljubivost i neplodnost, neuklopljivi kontrasti, sužavanje vidnog polja). Pokazao je različite terapijske razvojne linije u slikama (širenje i diferencijacija zdravih područja, razgraničenje i smanjenje neurotičnih područja) i na koji način terapeut može da ih podstakne.
Godine 1964. objavljena je knjiga “Asocijativna metoda u simboldrami”, u kojoj je Lojner opisao podsticanje asocijativnog procesa na nivou slike. Mogao je da stimuliše emocionalno nabijena slikovita sećanja koja su delimično bila povezana sa regresijom u raniji stadijum razvoja.
Metode vođene afektivne imaginacije su, takoreći, utemeljene u ovim radovima. U narednim godinama bile su pažljivije osmišljene sa teorijske tačke gledišta, u korak sa napretkom analitički orijentisane psihoterapije.
Modifikovane su u pogledu terapije i testirane na različitim grupama pacijenata. Utvrđeni su kriterijumi indikacija i karakteristike terapije, razvijeni su novi motivi za specifične probleme, a metoda je prilagođena različitim uslovima setinga (ambulantna i stacionarna individualna terapija, grupna terapija i terapija parova).
Lojner je 1970. godine objavio prvi sistematski uvod u GAI u vidu knjige, a kasnije, 1985. godine, i detaljan udžbenik. Udruženje AKGB (Arbeitsgemeinschaft für Katathymes Bilderleben), osnovano 1974. godine, ponudilo je institucionalni okvir za promociju naučne interpretacije procesa imaginacije i za razradu sistematskog programa obuke GAI terapeuta. Nekoliko godina kasnije, osnivanje GAI društava dogodilo se i u drugim evropskim zemljama (posebno u Švajcarskoj, Austriji, Švedskoj i Holandiji). Kongresi GAI održavaju se svake dve do tri godine, počev od 1978.