Natalija Manuhina, doktor psihologije, porodični psiholog i sistemski trener, supervizor, Moskva.
«Aspekti psihoterapije» izdanje br.1 (01) 2022.
Cilj ovog rada je da prikaže slučaj terapijskog rada sa čestim upitom — «Kako motivisati decu za uspeh?». Vrlo dobro razumem muškarca koji se, pred dolazak sa posla, a tim pre pred povratak sa poslovnog puta od nedelju dana, posebno pripremio: kako će doći kući i početi da raščišćava sve „naopako“ i „loše“ što se tamo nakupilo u njegovom odsustvu. Ubeđen je da su primedbe i zahtevanje da se greške isprave glavni način da se deca motivišu u procesu vaspitanja. Isto važi i za ženu. On sebe doživljava kao strogog i pravičnog.
Nevolja je u tome, kako smo otkrili u našem prvom razgovoru, što je mana njegovih bližnjih sve više, umesto da ih bude manje. Zbog toga je ljut, nezadovoljan i želi što pre da izađe iz kuće. Kada pokušam da mu skrenem pažnju na dostignuća njegove dece i trud koji njegova žena ulaže da ga obraduje, on ih odbacuje. Najvažnije je, po njegovom mišljenju, isticati ono što još nisu postigli da bi se dostigao idealni rezultat koji on traži.
Potpuno očišćen stan i spremna večera sačinjena od njegovih omiljenih jela potiru se činjenicom da je njegova žena ostavila nedovršeno pletivo na krevetu u spavaćoj sobi. «Opet nered u kući!», njegove su prve reči izgovorene po povratku sa posla. Sinovljev odličan uspeh na kraju škole ništa ne vredi, jer rezultat koji je ostvario na Jedinstvenom državnom ispitu nije dovoljan da upiše «valjan» fakultet bez prijemnog ispita i time stekne pravo da besplatno studira. Siguran je da je njegova vaspitna strategija (strogoća, kritičnost, zahtevnost) ispravnija od strategije njegove žene (blagost, popuštanje deci u želji im život i škola budu lakši, olakšavanje života deci time što opslužuje sve njihove potrebe). Kada ga pitam kako se odnosi prema nespornim dokazima uspeha svoje dece, iskreno priznaje da ga to jako čudi. Ćerka je završila studije na prestižnom univerzitetu, ima uspešan posao, zasnovala je vlastitu porodicu; sin je završio školu sa odličnim uspehom, iako je uvek imao poteškoća u učenju. Kako su to uspeli? Na kraju krajeva, supruga i on se nisu uvek slagali oko vaspitanja dece. Ona je, po njegovom mišljenju, mnogo toga činila pogrešno, a on je mnogo radio i zato se povukao. Samo bi je kritikovao i svađao se sa njom kada bi došao kući. Međutim, kako sam priznaje, češće je bio sa sinom, nego sa ćerkom. Stoga sinovljev uspeh svakako smatra sopstvenom zaslugom.
U ovoj epizodi našeg razgovora postaju očigledne strategije koje mogu pomoći klijentu da od komunikacije sa voljenim osobama dobije više pozitivnih emocija. I što je najvažnije, da se oseti kao uspešan otac uspešne dece, što trenutno nije u stanju. Uporno se trudi, ali ne vidi zadovoljavajuće rezultate. Stoga, prvo što mu predlažem jeste da navede šta smatra pozitivnim rezultatima. U početku moram bukvalno da mu “nabacujem” te ideje: sama nabrajam ono što sam čula od njega. U pogledu školovanja dece. U pogledu odnosa i brižnosti njegove žene prema njemu i deci. U pogledu sve ređih situacija dobronamerne komunikacije i kvalitetnog zajedničkog vremena koje porodica provodi u različitom sastavu. Postavljam pitanja, a on se priseća sve konkretnijih slučajeva kada je “bilo dobro”. I pitam ga kako se oseća zbog toga. Odgovor je potvrdan i ja to koristim: “Ako vam se ovo sviđa i prija vam, hajdemo korak dalje: tražite i pohvalite ono što vam prija i smatrate uspešnim kod vaših najmilijih.” On se slaže.
Ovde prelazim na sledeću, po mom mišljenju, “transparentnu” strategiju: predlažem mu ne samo da uočava ove pozitivne trenutke, već i da ih pominje i otvoreno govori o njima pred svojim bližnjima.
Odmah kao odgovor javlja se otpor: „Hoće li im to biti od koristi?“. U stvari, kako se kasnije u našem razgovoru ispostavilo, iza toga stoji strah da ne ispadnu slabi, „slinavi“, mekani – kakva je, po njegovom mišljenju, njegova žena, ali i žene generalno. Strah od gubitka muškosti, čvrstine.
Moram ga podsetiti da, kada je bio sam sa decom i učio ih nečemu, povremeno ih hvalio (služim se činjenicama iz njegove priče), oni su bili srećni, pa čak i uspeli da urade bolje. Kaže: „To se retko dešavalo.“ Slažem se i predlažem mu, eksperimenta radi, da to radi češće, beležeći uspehe i pozitivne rezultate, sve što mu se sviđa. A zatim da razgovaramo o tome šta se promenilo: u njegovim vlastitim iskustvima, u ponašanju voljenih osoba, u njihovim odnosima.
Na moje pitanje na kraju koučing seanse „Šta ćete poneti sa sobom iz našeg razgovora?“ navodi obe ove tačke: pronalaženje pozitivnih strana i isticanje pred voljenim osobama onoga što je dobro kod njih. Dodajem: „I posmatrajte sebe i njih. Samo posmatrajte!» Drugi sastanak se odvijao kao da klijent i ja sedimo na klackalici: te razgovaramo o pozitivnim rezultatima koje je postigao, te o njegovim sumnjama da će se pozitivan učinak nastaviti. Najviše ga je iznenadilo što su i deca i supruga snažno odreagovali na njegove pohvale: „Kao da sam ih okitio zlatom! I pre sam ih hvalio, mada retko. Zašto tek sada reaguju na to?” Nastavljamo razgovar o tome kako se on uglavnom seća njihovih odgovora na njegove kritike, a ne seća se kako su primili njegove pohvale. I da, i njega su u detinjstvu retko hvalili za uspeh, ali su ga grdili za loše ocene.
“Kako drugačije?» — glavno je pitanje sa kojim je došao po pomoć. Često ga postavljaju roditelji-kritičari. Stoga, tokom čitave druge seanse razgovaramo o tome šta je spreman da promeni i radi drugačije, ne odstupajući od glavnog cilja: da motiviše decu na uspeh.
Kreiramo nove strategije vaspitanja i taj rad će trajati više od mesec dana, iako smo isplanirali samo pet seansi. Onda će nastaviti svoj život samostalno.
Kritikovanje je vrlo česta roditeljska strategija. Tako su ih učili. Hteli bi drugačije, ali ne znaju kako. Važno je čuti njihovu želju da pomognu deci i odgovoriti upravo na nju. Počinjemo tako što identifikujemo njihove uobičajene strategije. Zatim zajedno sa klijentom istražujemo opcije kako da ih modifikujemo ili zamenimo uspešnijim. Obavezno predlažemo klijentu da proba da uradi ono za šta je već sada spreman. Zatim razgovaramo o njegovim rezultatima i pružamo mu podršku da nastavi da radi ono na šta deca najbolje reaguju. Na taj način pomažemo klijentima da postepeno savladaju nove navike i pravila koja ranije za njih nisu postojala.
Ključne reči: kritikovanje, motivacija, porodična terapija, roditeljska strategija
